Slava, slava, slava Srbinu.

Opet je riknula sijalica. Da nemam zid visok 3 metra mozda bih i uspela da je zamenim... Ovako, predstavlja veliki problem :S
Sveti Jovan, moja slava. Nisam bila kod kuce kad je popa bio pre neki dan da osveti kucu. Bio je samo tata, stigao je da dodje iz kafane da bi ga ugostio, onda se vratio tamo gde je prekinut. Nekad i kazem da ga mrzim.
Ali, kao da je bitno, moje nezadovoljstvo i bol karakterisu kao razmenost, bezobraznost i sebicnost balavog derista. I da, zar onda ima smisla da bilo sta kazem? Kao sto sam vec milion puta rekla...ne vredi, mene mogu da razumeju samo odredjene osobe. One koje me pogresno tumace me ne zanimaju.
Poenta je da mi je danas slava, a nemamo goste... A ja kad zavrsim ovo idem da ucim.
I slave su izgubile smisao. Bar kod nas... Vise nema one topline, jutarnje radosti, tihe muzike, puno hrane i sloge. Ceo dan bi brujali telefoni, mama bi spremala za goste, mi se vrzmali okolo pomalo kraduci kad iznese sta na sto, unosio bi se onaj veliki sto iz spajza, namestala muzika, donosile stolice, sveca bi uveliko gorela... Predvece bi poceli da pristizu ljudi, unoseci radost i veselje, a ja sam bila beskrajno srecna da ih sve vidim, posle dugo vremena.
Danas je sve drugacije...Ne samo danas, nego uopste, danas, otkad sam odrasla. Nekako, ljudi su prestali da se trude, sve je izgubilo smisao. Dobro,ne sve, ali...Obuzme ne neka tuga i ne znam kako da je pretocim u bilo sta drugo. Obicno bes istresem nasiljem...kako god to zvucalo. Ali slabo se kontrolisem, planem neverovatnom brzinom a onda leti sve zivo. Kad je tuga u pitanju...istresem se dok pisem ili jednostavno, dok patnja ne prodje, dok sam sama, jer kod mene postoji pravilo da me niko nikad ne sme videti tuznu. Mami je naporno sve postalo,i da sprema i da sluzi i da pere...Razumem i to. Ja bih trebala da joj pomognem, ali ona odbija pomoc, mada joj se nisam ni ponudila ove godine...jer se opravdavam time sto moram da ucim. To je samo opravdanje. Kritikujem svoja dela uvek, a nikad ne cinim nista da ih promenim..
Opet sam uspela da skrenem sa teme... :D
Gledam na sat, vreme odmice...da, slava mi je, idem da ucim. Vreme je.
Danas necu cuti gromoglasno

  ...

...

Sama ova pozadina unosi ogromnu jezu...iovako mi je jako hladno. Ali me mrzi da se obucem...Da.
Treci put pravim blog. Treci put ne znam sta da pisem...Ovaj je sad vazeci, na ostalim sam zaboravila sifre... Nije ni bitno, iovako me niko ne cita, pisem ZBOG DA pisem...xD
Tata hrce. Opet je zaspao u dnevnoj sobi...Smor.
Bilo bi lepo reci da se radujem novogodisnjim praznicima...Ali ne bi bilo lepo da lazem. Nije mi ni do cega, najradije bih je prespavala. Umorna sam. Tako sam asocijalna...Opet je dosao period kad zelim neki svoj mir, iskljucenost. Kad sam dovoljna sama sebi.
Probudio se,cujem. Dobro je, sad ce hrkanje nastaviti u njihovoj sobi...Jadna mama. Tuzan smajli.
Nego, da...sutra stizu Ameri. :)
Konacno. Konacno kuca malo da sine, malo radosti i ljudske topline...stvarno jedva cekam. Ameri su tetka, teca, sestra i brat...iz Amerike. Lakse ih je zvati jednim imenom 'Ameri' , iako to nisu...
Mada iskreno i sa jedne strane mrzim kad dodju jer brzo odu, a ja se uvek lako vezem...Bude mi tesko, maltene svaki put zadrzavam suze. Tuzno je sto nemamo nikakve odnose sa familijom. Ne njima konkretno, nego bilo kim.
Ali to je sad druga prica...
Cini mi se da je ovo moj prvi post na blogu :D
Nisam znala ni kako da ga imenujem. Nemam ideje...
Suvise misli me ometa, ne znam kako da se resim toga. Treba mi mir.
...